Мусибатга сабр қилганим учун берадиган савобини тарозимдаги яхшиликларим палласига қўяди...
👉Бир қиз шундай ҳикоя қилади:
«Кўп йиллардан бери рўза тутаман. Рамазонда ҳам, нафл рўза тутган кунларимда ҳам Пайғамбаримиз соллаллоҳу алайҳи васалламнинг ифтор вақтида айтган «Чанқоқлик кетди, томирлар ҳўлланди ва иншааллоҳ, савоби ёзилди», деган дуоларини айтар эдим. Лекин афсуски, бунинг маъносини тушунмас эканман. Шунинг учунми, бу дуонинг ҳаловатини ҳис қилмас эдим. Лекин унинг маъносини, қачон айтилишини билганимдан кейин ҳаётим ўзгарди. Илгари бу дуони шом намозига туришдан олдин айтар эдим. Бу эса хато экан. Пайғамбаримиз соллаллоҳу алайҳи васаллам уни сув ёки хурмо билан ифтор қилган заҳоти айтган эканлар. Мен ҳам суннатга амал қилиб, бу дуони ўз вақтида айта бошлаганимдан кейин унинг ҳаловатини туйдим. Ёз кунларида кун узоқ, иссиқ бўлади. Ана шундай кунларда томоқларим қақраб, бир амаллаб шомга етиб олардим. Рўзани очиб, сув ичганингизда сув танангизга сингиб, уни қондириб, янгилаган пайтда беихтиёр: «Чанқоқлик кетди, томирлар ҳўлланди ва, иншааллоҳ, савоби ёзилди», деб юборасиз. Бу ҳам Аллоҳ ҳақида яхши гумонда бўлишнинг бир кўриниши экан.
Бу улуғ набавий дуонинг маъносини тушунганимдан кейин унинг ҳаловатини ҳис қилдим. Шундан кейин бу дуони ҳаётимда дуч келадиган ҳар қандай қайғули ҳодисалардан кейин ҳам айтишга муҳтожлигимни ҳис қилдим. Тўғри, айнан унда айтилган сўзларга эҳтиёж сезмаслигим мумкин, лекин унинг асл маъносига эҳтиёжим бор эди. Беморлик, ғам-қайғу, турли мусибатлар, оғриқ пайтида бу ҳолат албатта ўтиб кетишини, ниҳояси борлигига шубҳа йўқлигини, оғриқлар барҳам топишини, сабр қилсам, Аллоҳнинг ажр-мукофоти борлигини ич-ичимдан ҳис қилдим. Бу эса ғам-аламларимни, оғриқларимни енгишимга, сабрда янада мустаҳкам бўлишимга туртки бўлди. Ишончим комилки, Аллоҳ таоло мусибатга сабр қилганим учун берадиган савобини тарозимдаги яхшиликларим палласига қўяди».
📚
Абдуллоҳ Абдулмуътий, Ҳуда Саъид Баҳлулнинг "Қулоғим сенда, қизим!" китобидан.
@BintuSodiqادامه مطلب ...