Сенсиз қолишимдан қӯрқаман ишон,
Бӯғзимдан луқма ош ӯтмоғи гумон,
Ӯлимим бир қадам жоним омонат,
Сени ӯйлаб яна хаёл паришон.
Соғинчинг зулмидан адолар бӯлдим,
Имконсиз ишқ куйида гадолар бӯлдим,
Хижронингга чидолмай ёнмоқда юрак,
Неча бор тилилиб,неча бор ӯлдим.
Ӯйлар бӯлсам сени ширин хаёллар,
Вужудимда титраб қалтирар лаблар,
Хазондек сарғайиб ярадор кӯнглим,
Афсус... кечикди менга баҳорлар.
Ишқ ғунчаси юракка нишини санчиб,
Гул бӯлиб очмоғи энди даргумон,
Ӯзгани севишинг билсам ҳам туриб,
Рашкларга кӯмилиб яшайман ишон.
Метиндан яралган экан бу жоним,
Куйса ҳам интилиб висолга шошар,
Ютсада хижронли афюн азобин,
Тӯлқинлаб юрагим жойидан тошар,
Тобланиб хаётнинг ӯчоқларида,
Ӯлмадим золим ишқ қучоқларида,
Қийнайман тобора ночор холимни,
Топиб бӯлмас ишқнинг сӯроқларида.
Хаёлимдан ӯтиб турсанг дамбадам
Сени қандай ташлаб кетмоғим мумкин,
Жоним омонатдир, ӯлим бир қадам,
Эрта не бӯлишин билмайди хеч ким.
Олисдаги мухаббат меҳринг яқин тут,
Ӯлганимдан сӯнг албат бӯламан унут.
Шахноза Жӯраева
ادامه مطلب ...