Ойилага қайтиш
Келинг, бирга яшайлик, дадажон!
(ҳаётий воқеа)
Ёр-ёр садолари остида даврага кириб келган келин-куёвнинг бахтини кўриб кўнгиллар орзиқиб кетади. Қадира ҳам бир пайтлар ана шундай бетакрор лаҳзаларни бошдан кечирган эди. Ҳозир эса ажрашганига саккиз йил бўлди. Негадир энди тўйларга боришни истамай қолган. Ҳамма уни қўлини бигиз кўрсатаётгандек туйилаверади. Бугун мажбур бўлди: акаси келин тушираётгани учун мезбонлар қаторида туриши керак.
Аслида, ажрашишни истамаганди. Турмуш ўртоғи Бахтиёр онасининг гапига кириб уни уйдан ҳайдагач ҳам ўғли Бунёдбек учун кечирим сўраб келин бўлиб тушган хонадонига бир неча бор борди. Бир галдарвозани очган қайнопаси:
— Сенда ўзи ор-номус борми? Укам сен билан яшашни хоҳламайди, деб неча марта айтиш керак?! Бошқа бу ерга келма! Алимент тўлайди, сенга шу керакми? — дея ўшқириб берди Шундан сўнг Қадира энди ортга йўл йўқлигини англади
— Саломлаш бу киши бувинг бўладилар.
— Бўйларингдан ўргилай болам, Бунёджоним... — буви боланинг пешонасидан ўпди. Унинг иссиқ бағри болакайга бирам ёқимли туйилдики, қувонганидан маҳкам қучоқлаб олди.
— Даданг ҳам шу ерда.
— Туринг, чиқмасангиз бўлмайди. Бахтиёр ҳаммани йиғлатди, — дедиакасининг хотини.
— Нега? — наҳотки ўғлимга отаси эканлигини айтди.
— Бунёдбекни ҳали кўтаради, ҳали қўлидан ушлаб ,бағрига босади. Акангиз ўзи айтди, чиқаркансиз.
— Фарзанди йўқ экан-да. Хотини ҳам кетиб қолибди, — деди Назира гапга чечанлик қилиб.
— Бу ер гапнинг ўрни эмас. Худо хоҳласа, икки – уч кунда бориб, Қодир аканинг олдидан ўтамиз, тушунтирамиз. Ҳаётда нималар бўлмайди, Бахтиёржон.
— Ҳеч бўлмаса, Қадиранинг ўзини чақиринг, ҳол – аҳвол сўрай, бошқа бир сўз десам, ўлай агар...
— Бунёдбек ҳам ҳайрон. Бола бечора...
— Ассалому алейкум, Бахтиёр ака. Мана биз келдик, — деди. Ичида йиғламаслигим керак, деган ўй кечаркан, кулимсираб давом эттирди. Бу ўғлингиз...
— Ассалому алайкум, ўтирибсизларми меҳрибонгина бўлиб, айланай?
— Қадирахон, чой қўйиб юборинг, ширинликлар чиқаринг, — деди даҳлизнинг очиқ эшигига қараб.
— Янга, Худонинг суйган бандасисиз-да. Энди кўнглингиз хотиржам ҳаж сафарига бораверсангиз бўлади.
— Э, ўргилай, қайда кўнглимга сиғади,— деди овозини иложи борича пастлатиб.— Нозимахонни ўйлайман. Бахтиёримга турмушга чиққач, икки боласи нобуд бўлди. Беш йил кутдик, бўлмади. Кейин бошқага турмушга чиққан, биламан. Аммо ўша фарзанд кўриб, бахтли бўлмаса... мен ўзимни айбдор санайвераман, — кўзлари ёшланди Ҳазора аянинг.
— Ҳали эшитмадингизми? Нозимахон ҳам иккиқат экан. Поликлиникада укамнинг хотини ишлайди. Ўша айтди «Кўчаларингизга тушган келинчак Нозимахон ҳомиладор экан, ҳомиласини соғлом дебди “УЗИ”да», деди.
Бахтиёр эса дарвоза остонасида қўлида эмизикли гўдаги билан турган хотинини уйга киритишга журъати етмади. Онасига қарши бош кўтара олмади. Опасига рўзғоримга аралашманг деёлмади. Отадан эрта етим қолганлари боис онаси уларни деб умри ўтгани ҳурмати кўнглини ранжитишдан қўрқди.
Орадан бир ой ўтиб, Бахтиёрнинг коллежда ўқийдиган қизга уйланганини айтишди.
Қадира ўғлини бағрига босиб, юм-юм йиғлади. Ўша-ўша ота-онасининг уйида яшаб қолди. Бунёдбекнинг тили чиққач, отаси ҳақида сўрайдиган бўлди. Айниқса, кейинги пайтлар ҳар куни «Дадам қачон Россиядан келади?» деб қийнайди. Ўзини катталардек тутиб, одамларга қўшилолмай турган ўғлини кузатаркан, Қадира ўйланиб қолди: «Унга ҳақиқатни айтишим керак».
Тўй авжида.
Кимдир қуда томон меҳмонлардан бир аёл сизни сўраяпти, деб қолди. Қадира балки бирор нарса керакдир, деган хаёлда хабар келтирган кишига эргашди. Меҳмонлар столига яқин борди-ю, қайнонасини кўриб қотиб қолди. Кўришаркан, кўзлари жиққа ёшга тўлди. Одамлар орасидан онасини топиб олиб эргашиб келган Бунёдбек йиғлаб кўришаётган аёлнинг кимлигини билмагани боис тортиниб турарди.
Бунёд ялт этиб онасига қаради. Қадира иложсиз қолгани боис ҳеч нарса деёлмади. Сочларига оқ оралаган аёл одамлар орасидан баланд бўйли келишган одамни кўрсатиб: «Ана даданг», деди.
Тўй якунига етай деб қолган, аксарият кишилар ширакайф. Ўғлининг ҳар замонда келиб «Юринг, сизни бир киши сўраяпти», деган гапидан билдики, Бахтиёр чақиряпти.
Показать полностью ...